Anđelko Rističević – jedini srpski maratonac na OI u Riju

Maratonac Partizana, Anđelko Rističević, nastupio je na Olimpijskim igrama, nedavno održanim u Riju, i Srbiju predstavio u najlepšem svetlu. Prenosimo vam intervju za nedeljnik Glas Podrinja u kojem je Anđelko pričao o svojim nezaboravnim iskustvima sa svog najvažnijeg takmičenja u životu. / Autor: D.Blagojević

Da bi postali diplomirani eketroinženjer, morate da završite jedan od najtežih fakulteta kod nas. Da bi učestvovali na OI, morate biti međunarodno priznat sportista, a da bi pretrčali 42 km vrhunski spreman atletičar. Sve to spojio je Anđelko Rističević, jedini srpski maratonac u Riju ovog leta.

Maraton mnogi vide kao esenciju Olimpijskih igara, a same Igre su san svakog sportiste, Vi ste bili deo maratona na OI?

- O tome sam maštao čitav život. Kada vam je trener Franjo Mihalić, osvajač olimpijske medalje, mnogo slušate o maratonu, a njegova iskustva učinila su da ova disciplina postane moja pasija.

Na koji način se ostvaruje olimpijska norma za disciplinu koja je svakako najbrojnija što se učesnika tiče?

- Opcije su vreme bolje od 02:19 na nekom od stotinak maratona priznatih u svetu, odnosno kroz plasman na jednom od 20 maratona “zlatne serije” ili Svetskom prvenstvu koje se održava godinu dana pre Igara. Još u novembru 2015. osvojio sam deseto mesto na maratonu u Istanbulu (zlatna serija), što je bilo dovoljno. Ipak, kako je to bio najveći uspeh nekog srpskog maratonca na nekom od 20 najprestižnijih trka, OKS je plasman verifikovao tek po objavljivanju zvaničnih lista Svetske atletske federacije sredinom jula 2016.

slika-2

Maraton predstavlja, istovremeno, borbu sa samim sobom i rivalima?

- Apsolutno. Prva borba je, kod većine, dominantnija. Zahteva ogromne fizičke napore, ne trči se često i mi ne znamo u kakvoj smo formi za takve izazove. Samo oni najbolji misle i o rivalima tokom ta 42 km. Zato se svi koji dođu do cilja raduju jer su prolaskom kroz cilj postigli nešto veliko.

Kada se sve to uzme u obzir, koliko ste zadovoljni svojim učinkom u Riju?

- Iskreno, ni zadovoljan ni nezadovoljan. Pripreme za OI zahtevale su mnogo odricanja i mnogo energije, a postignuti rezultat je, po meni, skroman i neadekvatan uloženom trudu. Ipak, iza mene je ostalo 30 – ak vrhunskih maratonaca koji su bolji od mene, što je, uz završenu trku, svakako uspeh.

Kod velikih napora, javljaju se krize, a posebno kada ni vremenski uslovi nisu povoljni?

- Sitna kiša i sveže vreme je prijatelj maratonaca. Uslovi su bili solidni, međutim, kada je stala kiša, inače velika vlažnost “dopunjena” je velikim isparavanjem, te sam dehidrirao više nego što sam očekivao. Oko 35. km doživeo sam pad ritma, a noge kao da su mi “otkazale poslušnost”. Ipak i u tom periodu sam prestigao nekoliko dobrih maratonaca, što mi je dalo psihološku snagu.

slika-1

Vi ste elektroinženjer i atletika Vam nije profesija, već ljubav. Imate posao od koga živite, kako su tekle pripreme za OI u takvim uslovima?

- Cela godina bila je podređena Igrama, a da nije te ljubavi prema trčanju, nikada ne bih izdržao takav ritam. Četiri meseca sam svakodnevno ustajao oko 6 sati kako bih odradio trening, potom odem na posao, ponesem sportsku opremu, pa onda pravo sa posla, odradim još jedan lakši trening. Uzeo sam odmor pred igre i odradio deo priprema na Kopaoniku, ali svega 8 dana.

Kako izgleda jutro pred nastup?

- Trebalo bi dobro da se naspavate, ali to često nije moguće zbog adrenalina. U Riju smo ustajali oko 05:20. Doručak pred maraton je, za mene, uvek isti, kornfleks u čaju, lako svarljivo, a dovoljno ugljenih hidrata, sve “jače” suviše opterećuje želudac. U 06:30 je kretao autobus koji nas je vozio na start, a trka je počela u 09:30.

Postoji li idealna građa za maratonce ili neka potpuno neodgovarajuća?

- Svaki kilogram viška, telo “naplati”, ali naravno, potrebna je i snaga, te ne znači da mršavljenje garantuje napredak. Generalno, visina nije dobra, pošto ta dužinu koraka koju imaju visoki ljudi nije značajna za duže pruge, a težina viših ljudi opterećuje.

slika-3

Završili ste jedan od najtežih fakulteta kod nas i bavite se, fizički, najzahtevnijom sportskom disciplinom. Čini se teška “kombinacija”?

- Istrajnost, posvećenost i organizacija jače su od svega. Trčim decenijama i sebe ne mogu da zamislim bez tog vida relaksacije. Kroz napore vas nosi ljubav, ljubav prema treningu, ali i nauci. Verujte da nisam bio specijalno predodređen ni za maraton, ni za ETF, ali sam dostigao neki nivo u obe sfere i siguran sam da svako može nešto slično, samo ako je istrajan.

Beogradski maraton je jedan od brendova Srbije, ali ima li maraton budućnost kod nas?

- Pozitivni pokazatelji su rast interesovanja za maraton i činjenica da sada ima 5, 6 maratonaca koji mogu da trče ispod 02:30, što je duplo više nego pre 5, 6 godina. Veći je broj i rekreativaca. Ipak, vrhunsko ostvarenje je vreme ispod 02:20, a tu smo imali, u poslednjih 7 godina, samo Darka Živanovića, dok trenutno, kod mladih, nažalost, nema maratonskog potencijala.

Ukoliko ste nekoga inspirisali da teži maratonu, koji je put kako bi istrajao?

- Maraton ne treba pokušavati pre 25, 26. godine, jednostavno, suviše je veliki napor za organizam koji još nije sazreo. Treninge početi sa kraćim distancama i lagano povećavati. Kada nedeljno pretrčite 100 km u kontinuitetu mesec dana, već postoji šansa da, bez velikih problema, istrčite maraton. Maratonci su najbolji u 30 – im godinama, a neki postanu vrhunski u poznim godinama četvrte decenije.